- 12. 2018.
На овогодишњој Фолклорами учествовало је 10 фолкорних група из Америке, Торонта и околине. Сала је била испуњена до последњег места. Јесења “Фолклорама” у организацији фолклорног ансамбла “Свети Сава Опленац” (ест 1974) одржана је у српском центру, при саборном храму Свих Срба Светитеља у Мисисаги Гости су уживали у разноврсном фолклорном програму ансамбала свих узраста.
Уз домаћине фолклорног ансамбла – “Свети Сава Опленац” у програму су учествовали и фолклорни ансамбли: “Легенде” – Отава, “Стеван Синђелић” – Кичинер, “Стражилово” – Торонто, “Косовски Божури” – Оквил, “Гаврило Принцип” – Ватерлу, групе “Јоргован и Невен” – Бартон – Хамилтон затим “СЛОГА” – Стони Крик, “Грачаница” – Акрон, Охајо, и “Гаврило Принцип”, Чикаго. Такође 1. децембра је одржана забава школе српског фоклора “СЛОГА” – Стони Крик – “Игром и песмом кроз Србију”. На овој забави домаћини су извели програм у коме су учествовали сви ансамбли школе српског фолклора и етно група “СЛОГА” а који су својим кореографијама, игром и песмом публику провели од Војводине до Косова. Забава је имала и хуманитарни карактер јер се прикупљао новац за манастир Свете Петке за децу и одрасле са посебним потребама о којима се старају монахиње манастира.
Тим поводом наш саговорник је Љубомир Поповић, од ове сезоне, уметнички директор фолклорног ансамбла “Свети Сава – Опленац”, и већ осму годину кореограф и уметнички руководилац школе српског фолклора “СЛОГА” – Стони Крик. У фолклорним круговима познатији као Лука (чика Лука како га децу зову) је са фолклором почео са четири године. Међутим хоби је прерастао у нешто више од тога и уз активно играње у фолклорним ансамблима у Београду завршио је средњу уметничку школу за (тада) Југословенски фолклор – националну игру и традиционално певање.
Поникао је из генерације играча господина Радојице Кузмановића а касније учио и од других великих фолклорних имена. Каже да сву своју љубав према фолклору може да захвали својим професорима и њиховој преданости и раду док је тек улазио у свет фолклора још као дете па до средњошколских и универзитетских дана.
Упоредо је био је радио водитељ на Београдском радио Пингвину а и био је и велика нада атлетике код чувеног Фрање Михалића.
Након завршене школе и обавезне праксе у Националном Ансамблу “КОЛО” уписује глуму на Факултету уметности БК у Београду и упоредо је примљен на Ротердам Денс Академи (Роттердам Данце Ацадемy) у Холандији. Иако је са фоклором обишао Тајван, Индију, Канаду као целу Европу одлучује да живот настави у Торонту/Канада где се поред свог регуларног посла бави фолклором и гради свој пут као уметнички руководилац и кореограф.
“Не волим да себе стављам у први план. Играчи су ти који су на сцени и који играчки изнесу замисао кореографа те покажу уиграност. Да нема наше дивне деце (и родитеља) који друштвима укажу поверење ни ми као уметнички руководиоци и кореографи не би имали прилику да се надограђујемо и да усавршавамо наш позив.
Рад са фолклорним ансамблима у дијаспори је још један више задатак, а то је да српској деци која су рођена у дијаспори приближимо традицију и културу свог народа. Има много тога лепог што деца могу да науче кроз фолклор а и самим тим да то носе у себи док расту и надамо се пренесу на своје потомке. Фолклор је индентитет једног народа.
Леп је осећај видети када су деца узбуђена, желе да играју и једва чекају да изађу на сцену да покажу шта су научили. То значи да је део мисије мене као педагога успео, јер пренети на њих знање и љубав је нешто што би сваком уметничком руководиоцу или кореографу требало да импонује” са поносом прича Љубомир Поповић.
Када рашчланимо реч фолклоре добијемо значење фолк – народ и лоре – знање, мудрост , каже наш саговорник.
“За све играче, фолклор је више од игре. Фолклор је уметност. Има јако важно место у традицији и култури сваког народа. Велико је богатство да један народ као што је наш српски народ има толико различит и веома богат фолклор. Свака регија, сваки кутак земље Србије носи неки нови корак, ритам, део ношње. Када се на све то дода и српски фолклор из крајева бивше Југославије онда је инспирација нашим кореографима непресушна”.
Зашто је фолклор битан за одрастање једног детета?
“Ја на фолклор гледам као едукативни сегмент живота, није то само забава. Фолклором се развијају веоме битне функције код детета, пре свега моторика и фини покрети, држање, ход. Као и код других спортова ако се дете бави фоклором добија на кординацији, спретности, издржљивости. Уз константан рад уметничких руководиоца и кореографа деца развијају тимски рад самим тим и њихов друштвени шивот постаје бољи.
Из Вашег рада се види да волите да експериментишете?
Волим да видим кад ансамбли излазе из клишеа класичних кореографија. Наравно то не значи да не волим кореографије наших истакнутих кореографа, напротив, то је класика, уметност и пре свега темељ на којима се данашње кореографије праве, у крајњем случају на томе сам ја учио и и још увек изучавам свој играчки занат.
Говорим о перформансима, када се дода нешто више и са укусом. Одређени ансамбли негују стилизацију али и прилагођавају свој уметнички програм томе. Са друге стране имате ансамбле који свој програм заснивају искључиво на изворном фолклору. Ја желим да увек унесем нешто ново у програм. Имам визију коју желим да пренесем на своје играче. Наравно све то мора бити у границама укуса и играчкој могућности ансамбла.
На концертима ансамбала које уметнички предводим волим кад се споји традиционално и модерно, неко се неће сложити да то иде заједно, али увек је лепо видете реакцију људи када виде нешто ново.
На пример на годишњем концерту ШСФ “СЛОГА” у једној традиционалној песми гост је била оперска певачица Василиса Атанацковић која је својим оперским гласом проткала ту традиционалну песму и дала јој другачији звук. Реакције су биле сјајне и то је оно што показује да је публика отворена да види и чује нешто ново”.
Шта мислиш о фолклору у дијаспори?
“Мислим да наш фолклор овде у Канади иде узлазном путањом. У данашње време када се делимично губи на правој вредности и моралу, скидам капу свима, који раде на томе да се ове вредности и даље поштују. Не треба се стидети фоклора и културне баштине. Не генерализујем, али мислим да се још увек на то гледа као на нешто секундарно.
Понекад су очекивања да ће деца ту научити српски или лепо понашање. Посао руководиоца јесте да све то подстакнемо али навике деце не можемо да променимо. Ми са њима проводимо кратак период у току недеље и ми само можемо да надограђујемо нешто што деца већ доносе из куће. Ауторитет мора да постоји. Мени је најбитније да задобијем поверење играча, да ми верују, да на пробама буде опуштена атмосфера али опет довољно озбиљна, ако су играчи задовољни и срећни тиме је мој посао много лакши.
Наш фолклор у европској дијаспори подигнут је на изузетно висок ниво. Друштва из европских градова на годишњем нивоу имају велика такмичења и на крају финалну евроску смотру где се сусретну најбоља друштва Европе, да са понсом покажу традицију, културу као и ношње из разних крајева Србије.
Водећи ансамбли Европе су изузетно квалитетни и не заостају за аматерским ансамблима из Србије. Велико поштовање за све кореографе и уметничке руководиоце јер се види рад, ред и дисциплина. Надам се да ћемо и ми овде у Канади па и Америци имати још квалитетних ансамбала који ће радити на очувању традиције и културе на највишем нивоу, и да се можда и окупимо на некој Северно-Америчкој смотри.
Битно је напоменути да за рад и успех једног ансамбла није заслужан само уметнички кадар, играчи и родитељи. Уз ансамбл стоје људи који исто колико и сви ми дају себе безгранично у организацији, креирању и шивењу костима, администрацији и осталих ствари и те како битних за рад и напредак.
Захваљујући ансамблима најпре у Торонту, Мисисаги, и у скорије време Стони Крик и Кичинеру, фолклор је ипак подигнут на један виши ниво у последњих 15-так година. Имамо изузетан кореографски и играчки кадар од којих можемо и имамо доста тога да научимо. Али и самим тим што друштва желе и доводе кореографе из матице да помогну у подизању квалитета, што играчког, што кореографског, види се жеља и воља да се ипак све не своди само на забаву већ нешто озбиљније. Искрено то је лепо видети.
Уколико деца стварно желе да играју и у фолклору виде нешто више сем добре забаве, здрава конкуренција и треба да постоји. Како другачије да мотивишемо једни друге да пробамо да будемо бољи у томе што радимо. Свако треба да се узда у своје кореографске, уметничке и педагошке квалитете и резултати ће бити видљиви”.
„Српска стварност“ / Н.Т. – Торонто /
