- 12. 2018.
Иван Кастриот је био православни Србин који је истицао византијску заставу. Жена му се звала Војислава, а синови: Станиша, Репош, Костадин и Ђурађ. Овај последњи постао је највећи борац против турске тираније, под именом Скендер-бег. У бајку о Скендер-бегу као Арнауту не вјерују више ни озбиљни албански историчари тврди Др Војислав Недељковић, у ауторском тексту, који преноси магазин Седмица.
Захваљујући срамотним фалсификаторима, гротескним измишљотинама и целовитом изокретању историјских факата, Србин Ђорђе Кастриот (Скендер-бег) постао је највећи национални јунак и борац Арбанаса у средњем веку против турске тираније. Иронијом историје, крвава шиптарска СС дивизија, остала упамћена по масакру Срба у Велици под Чакором, названа је његовим именом.
Зетом и знатним деловима садашње Албаније, господарили су, од 1360. године, Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније, господарили су полунезависни локални моћници. На почетку 15. вијека, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на северу, Кастриот у средњем, и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом Кастриота (православних Срба) било је место Кроја са широм околином, дакле, садашња централна Албанија.
Иван Кастриот био је неприкосновени господар овога краја. Жена му је била Војислава. Имали су четири сина: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ.
Обљижњом Зетом, у то доба, владао је Балша или Балшић. Он умире 1321.г. Своја владалачка права над најбунтовнијом српском земљом (Зетом – раније Дукљом) преноси на свога ујака и српског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/23.г, сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опсиједају безуспешно Скадар (стари српски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.
Иван Кастриот је ктитор и задужбинар манастира Хиландара. Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и разбојника). Наравно, као Србин и, наравно, као православац, на Светој Гори Атоској, помагао је највећу светињу свога рода.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426.г, схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам: „По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитељу и помоћи пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; и приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем...“
Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, свједочи и податак да је Рапош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Зашто, ако није био православни Србин? И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко ко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?
Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа почев од 1417.г. Око 1430.г. подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих „арбанашки санџак“ у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.
У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје „лојални“ поданик султана, 19.јула 1427.г. умире деспот Стефан Лазаревић.
Власт над српском деспотовином – значи и Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. Владаће српском државом готово све до њеног коначног слома 1459.г.
Али, још пре дефинитивног пада српске деспотовине, негде око 1455.г, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи српски деспоти чије су области покорили Турци (1499.г.).
Искористивши угарско-турски рат (1442-4.г.) и привремено расуло у Османлиској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су се превјерили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио (по неким историјским изворима, више хиљада људи).
Скоро три деценије (1443.-1468.г.) одолијеваће Ђурђе Кастриот, илити Скендер-бег, агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар.
У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455.г., у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12.000 војника.
Посебно 1448.г, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендер-бега и деспота Ђурђа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорђе Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљом, Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уценише главу Скендер-бега. Препоручише своме намеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу „избаци Скендер-бега не само из Албаније, него и из света!“
Само двије године касније, турска ордија, предвођена султаном Муратом II лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички „историотворци“ називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровчана (Срба – католика) и других хришћана са Приморја, одржао уз силне жртве.
Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога, српског народа. Тако је своју рођену сестру удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.
Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу пресвете Богородице, 1484.г, у коме је вишевјековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493.г, основана и прва српска ћирилична штампарија.
Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед II предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и Зете, уз надчовечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468.г.), а десет година касније и Кроја.
Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био је исто тако задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата. Уз матерњи, српски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.
Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани, а онда и поарнаућени. Последњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918.г.
У бајку о Арнауту Скендер-бегу, шиптарске масе фанатично верују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу! А у припреми је подизање споменика у Улцињу, Тузима и Затријебчу.
За многе српске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, где историја почиње од 1941.г, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту – Скендер-бегу се своде на чињеницу да је он „највећи национални јунак Албаније“! Многи на срећу, не знају ни то! Карикатурално јесте, али у српском народу памте га понајвише боље стојећи следбеници бога Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (гдe је био насликан) на флашама одличног албанског коњака!
У Енциклопедији Британика пише: „Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је српског етничког поријекла!“ Да је то тачно потврђује и угледни албански историчар и албанолог из Тиране, Аридан Клоси.
„Српска стварност“ / Др Војислав Недељковић – Седмица /
