jul 24. 2018.
Zašto Njegoš nije mnogo mario za ceremonijalno, kultno u veri, i zašto nije osobito volio da kao episkop liturgiše?
U Njegoša je vazda bio živ osećaj duhovne nadmoći nad ostalim ljudima, i otuda vazda i sažaljiv pogled na sve tvorevine ljudi, pa sledstveno i na njihove verske institucije. Njegoš nije potcjenjivao tradicionalni simvolizam verski, no ga je više sa sažaljenjem posmatrao kao večno neuspjeli pokušaj ljudi da izraze ono što veruju.
Šta su svi simvoli ljudi, kojima se oni naprežu da izraze Boga, pred moćnim delima kojima je Bog sam sebe izrazio? Šta je hram sv. Petra prema hramu koji je Bog sam sebi podigao. „Ti si sebi hram diga nad svima, što sav strašni prostor obuzima“. Tu i leži razlog zašto Njegoš nije mnogo mario za ceremonijalno, kultno u veri, i zašto nije osobito volio da kao episkop liturgiše.
Hristos je korio fariseje što ispunjavaju savesno i najsitnije i najbeznačajnije kultne propise, a zaboravljaju pravdu. Velika masa je gotovo uvek farisejska, tj. ona gotovo uvek pretpostavlja izvršenje sitnih verskih propisa, ma i na štetu najkrupnijih.
Tek je bilo 20 godina Radu kad je on došao do ovog iskustva; i tek mu je bilo 20 godina kad je iz svog stečenog iskustva izvukao sledeći moral: „Laktom vere glupost čojka meri, a ozbiljnost delom i vrlinom.“
Pravdu su zaboravljali svi oni mali ljudi oko Njegoša, koji su se bojali krmetine više nego nevine krvi, ili koji su ljubili badnjak usrdnije nego svoju braću, ili koji su podizali Bogu zlatne hramove, a ljude okivali u gvožđe i bacali u duboke jame.
Otuda je Njegoš i hladan prema kultu i kultnim ceremonijama, no on nije bio protivan tradicionalnim verskim običajima; naprotiv, on je držao sve verske običaje svog naroda, slavio je krsno ime, praznovao Božić: „Nema dana bez očinjeg vida, niti prave slave bez Božića!“
(odlomak iz knjige „Religija Njegoševa“, episkopa Nikolaja Velimirovića)
“Srpska stvarnost”
